среда, 24 октобар 2012 12:34

Управа Задужбине

 

Задужбином управљају Савет Задужбине и Управни одбор Задужбине. Савет Задужбине чине тестаментални наследници Аве Јустина Ћелијског и извршиоци тестамента. Управитељ је Игуманија Манастира Ћелије Гликерија Јањић. Управни одбор чине: председник његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије (Радовић), заменик председника г-дин Милован Матић, и два члана г-дин Иван Негић и г-ђа Православа Поповић.

САВЕТ ЗАДУЖБИНЕ

Др Атанасије Јефтић

Рођен је 8. јануара 1938. године у селу Брдарица код Шапца. Завршио је богословију у Београду (у генерацији са садашњим епископима Амфилохијем и Лаврентијем). Уписао је Богословски факултет1958, а замонашен је 3. децембра 1960. године. Дипломирао је на Богословском факултету јуна месеца 1963, а следеће 1964. године одлази на Теолошку академију на Халки (Турска), а потом на Теолошки факултет у Атину. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Еклсиологија апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“. У јесен 1968. године одлази у Париз, где најпре наставља богословске студије на Институту Светог Сергија и даље усавршава знање француског језика. После проведене једне године изабран је за професора на Институту. Наредне три године је предавао Увод у богословље и Патрологију са Аскетиком, а последњу годину предавао је и Историју цркве византијског периода. Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду низ година предавао Историју хришћанске цркве, неко време Историју српске цркве, а 1987. изабран је за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богословског факултета у периоду 1980—1981. и 1990—1991. године.

Током рада на факултету, објавио је око стотину научних радова. Отворено иступа, захваљујући одличном познавању филозофске и теолошке мисли и својом свестраношћу, остварујући дијалог за тадашњим заступницима марксизма и материјализма. Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године је одређен за епископа захумско-херцеговачког. Изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи), 1994. године. Услед тешке повреде, повукао се са архипастирских дужности уз сагласност Светог архијерејског сабора (1999). Привремено је вршио дужност администратора Епархије рашко-призренске, након разрешења епископа рашко-призренског Артемија. Члан је Удружења књижевника Србије.

БИБЛИОГРАФИЈА

Тешко је пружити чак и најскромнији увид у библиографију радова владике Атанасија, али било би вредно споменути његову Патрологију, затим зборнике студија и чланака: Бог се јави у телу, Духовност Православља, Живо предање у Цркви, Загрљај светова, На путевима отаца I и II, Трагање за Христом, Философија и теологија. Ту су и веома запажени преводи: Књиге макавејске, Псалтир итд. Посебно ваља споменути паралелни превод Књиге постања са старохебрејског и старогрчког језика са коментарима. Епиксоп Атансије је такође познат и као преводилац дела Светих Отаца. Споменућемо његове преводе: Дела апостолских ученика, Празничне беседе Св. Григорија Богослова и Беседе Св. Јован Дамаскина.

ПРЕДАВАЊА

Учествовао је на многобројним домаћим и међународним скуповима из области црквене историје, филозофије, теологије и хришћанске културе. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа. Објавио је многе преводе са старогрчког, старословенског, хебрејског, француског, руског и других језика.


 

Др Артемије Радосављевић

Артемије (Радосављевић) је рођен у селу Лелић, које је и родно село Светог владике Николаја. У младости се упознао са Светим Јустином Поповићем који је у то време живео у манастиру Ћелије. Свети Јустин Поповић га је замонашио након завршетка богословије 20. новембра 1960. године у манастиру Ћелије.

По завршетку Теолошког факултета у Београду уписао је последипломске студије у Атини где је са успехом одбранио докторску дисертацију са темом: „Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν (Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику)“. Потом се повлачи у манастир Црна Река где проводи тринаест година.

 

Др Амфилохије Радовић

Ристо Радовић, син Ћира и Милеве Радовић, рођен је на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1962. године. Поред теолошких наука, на Филозофском факултету у Београду, студирао је класичну филологију. Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за време седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, успева да докторира, а тезу, коју иначе пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу могућу оцену. Потом, годину дана проводи на Светој гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту „Свети Сергије“ у Паризу од 1974. до 1976, где уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.

По повратку, у Београду је биран за декана Богословског факултета и ванредног професора, крајем 1985. изабран је за епископа банатског са седиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. године дошао и на Цетињу устоличен за митрополита црногорско-приморско-скендеријско-брдско-зетског и пећког трона егзарха. Устоличен је у веома тешко време. Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије. Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника. Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије „Светигора“, а покренуо је и широку издавачку активност. Током 1998. покренуо је и Радио Светигора.

Предавао је на Богословском факултету Универзитета у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бави се есејистиком и преводилаштвом. Подстакао је обнову и подизање великог броја цркава и манастира. Године 1996. владика Амфилохије је уредио зборник Јагње Божије и звијер из бездана, у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји његове митрополије, године 1993. митрополију су посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски. Те исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.

Након хоспитализације патријарха Павла дана 13. новембра 2007. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је одлучио да привремено пренесе дужности патријарха српскогна Свети архијерејски синод Српске православне цркве на челу са митрополитом Амфилохијем, као замјеником патријарха. Након смрти патријарха Павла, 15. новембра 2009, на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона.

Одлуком Светог архијерејског синода од 21. маја 2010, именован је за администратора Епархије рашко-призренске, а престао је то бити 26. децембра2010. године након увођења епископа липљанског господина Теодосија у трон епископа рашко-призренских. На редовном мајском засједању Светог архијерејског сабора одржаном у периоду од 17. до 26. маја, митрополит Амфилохије је именован за администратора новоосноване Епархије буеносајреске.

Митрополит Амфилохије је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Фебруара 2012. добио је почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу.



Др Иринеј Буловић

Рођен је 11. фебруара1947. године у Станишићу, у Бачкој од оца Михаила Буловића и мајке Зорке. На крштењу је добио име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Сомбору1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, архимандрита Јустина Поповића, добивши монашко име Иринеј. Исте године га је епископ рашко-призренски Павле рукоположио у чин јерођакона, а потом јеромонаха. Непуне две године борави у манастиру Острогу (1969—1970) и предаје у Монашкој школи при манастиру. Деценију 1970—1980. проводи у Атини на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског универзитета, где је, јуна 1980, одбранио докторску дисертацију. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980—1981), изабран је за доцента на катедри Светог писма Новог завета на Богословском факултету у Београду, где и данас држи исту катедру у звању редовног професора.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1989. године изабран је за епископа моравичког, викара патријарху српском, а потом је после хиротоније у Пећкој патријаршији 20. маја 1990. године изабран за епископа бачког и устоличен у Новом Саду, 24. децембра исте године.

Након оснивања Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу, постављен је за њеног епископа администратора.

РАДОВИ

Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог архијерејског синода. Сада уређује и издаје „Беседу“, теолошки часопис Епархије бачке.

Члан је Преводилачке комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве, Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом, Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима, комисије Светог архијерејског сабора Српске православне цркве за дијалог са аналогном комисијом бискупских конференција Хрватске и Србије и Црне Горе; затим члан комисије за организовање и праћење верске наставе при Влади Републике Србије, Удружења библијских теолога Грчке, Удружења књижевника Србије, Комитета покрета за јединство и сарадњу духовно сродних источнохришћанских народа и Савета верских лидера Европе „Религија за мир”.

Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама.

Гликерија Јањић

Игуманија манастира Ћелије, мати Гликерија (Јањић), рођена је у Београду, 1934. године. Била је најмлађе од шесторо деце Благоја и Драгиње Јањић. Породица будуће игуманије била је вредна, поштена, скромна и побожна. Девојчица је по рођењу добила име Гордана.

Благоје, столар и Драгиња, домаћица, поред најмлађе Гордане имали су још троје (јер су двоје умрли) деце: Живкицу, Славомира и Светлану.

ЦЕО ЖИВОТ У СЛУЖБИ БОГУ

Мала Гордана је први пут дошла у Ћелије у својој 12-ој години, на позив тадашње игуманије Саре, даљне рођаке њене мајке. Следеће, 1947. године, Гордана је поново дошла у Ћелије, преко летњег распуста, да би у манастиру и остала, све до данас, пуних 68 година.

Када се замонашила Гордана је добила монашко име Гликерија. Мати Гликерија каже да су те прве године у манастиру биле најтеже, али и најлепше. Године 1957, већ их је било 42, монахиња и искушеница.

Године 1948, на позив игуманије Саре у Ћелије долази проф. отац Јустин Поповић. Отац Јустин био је одмах након рата протеран с Богословског факултета. Три године је неуспешно тражио прибежиште у неколико манастира, али су игумани морали да му откажу гостопримство због директних претњи тадашњих богоборачких власти.

Године 1967, мати Гликерија је добила и званично игумански чин.

По тестаменту Аве Јустина од 2008. године гради се, и завршена је осим унутрашњег осликавања, црква са три олтара. Црква је посвећена Светом Сави, Светом Јустину Философу и Мученику и Светој Марији Египћанки.

Манастир Ћелије је 1994. године у Ваљеву отворио прву Духовну библиотеку у Србији. Данас библиотека има преко 5 000 изузетно вредних књига и око 2 500 чланова.

<p">Мати Гликерија храбро је предузела издавање књига Аве Јустина. Први том Житија светих за јануар изашао је 1972. године, да би потом сваке године биле штампане по две књиге Житија, све до укупно 12 књига, за сваки месец у години. Манастир Ћелије издао је и сабрана дела Аве Јустина, 17 књига у 21-ом тому

 

УПРАВНИ ОДБОР ЗАДУЖБИНЕ

Гликерија Јањић, управитељица

Милован Матић, заменик председника управног одбора

Иван Негић, члан управног одбора

Православа Поповић, члан управног одбора

САРАДНИЦИ ЗАДУЖБИНЕ

Живојин Кнежевић, свештеник

Влада Ивановић

Аполинарија, монахиња

Ви сте овде: Home Задужбинa Управа Задужбине