понедељак, 14 јануар 2013 20:41

Житије Светог Оца Јустина

Христос Господ, Божија Сила и Божија Премудрост, Божија Љубав и Човекољубље, дарује нам у свету и историји, кроз Цркву Своју, Пророке и Апостоле, Учитеље и Наставнике, Оце и Пастире, који нам Духом Светим сведоче о Богу Живом и Истинитом и проповедају Реч Божију, сведоче и потврђују веру Божју Православну, претходно је сами доживљујући и остварујући у своме животу и у своме богоугодном подвизавању и човекољубивом деловању. Стога је завет и заповест Светог Апостола Павла, о сталном сећању и помињању Наставника својих и сталном угледању на њихов живот и подражавању вере њихове, за нас православне хришћане заповест самога Христа. , јер је Христос и кроз Павла говорио, као што нам је говорио и говори и кроз Наставнике и Оце Наше, верне служитеље, ученике и пријатеље Његове. У стара времена историје Хришћанске цркве, Христос као Глава Своје Свете Цркве, после Светих Апостола, давао је роду људском велике и славне Оце и и Учитеље Цркве.

Такав свети Учитељ и Наставник, апостолски Отац и светоотачки Пастир, христољубиви Подвижник и духоносни Исповедник Христов, био је у наше дане, у Светој Цркви Православној, овај верни Слуга и Угодник Божији – Отац Јустин., јер ако је , по Апостолу, ико у наше дане проповедао Реч Божју, и живео и скончао достојно проповеданог Еванђеља спасења, онда је то заиста био блаженоупокојени Ава Јустин.  

Отац Јустин је рођен на Благовести (25. марта по старом) 1894. године, у старо српском Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Отац Спиридонов Алекса, био је свештеник, и то најмање седми по реду из старе породице Поповића, којој и сам назив говори да је свештеничког порекла. Младим супружницима Спиридону и Анастасији никако у почетку нису могла да се одрже у животу деца. Изродили су осморо деце, а од тога је остало живо само троје: кћи Стојна, затим око две године млађи Стојадин и најзад, око две године млађи од њега Благоје, назван тако по празнику Благовести Пресвете богородице када се родио.

У крилу своје православне и свештеничке породице растао је млади Благоје, васпитаван у свему ономе што је честито и побожно и миломе Богу угодно. Особито се много чему доброме научио од своје бабе Стане, попадије, коју је он много волео, а такође и од своје побожне мајке Таше – Анастасије. Од ње је учио основну практику православне еванђелске побожности – молитву и пост. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора Чудотворца у Пчињски Манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима. О дубокој побожности своје мајке , касније често је причао, а у његовим белешкама налази се потресни запис о блаженом престављењу праведне „ слушкиње Божје Анастасије – васкрснице, моје бесмртне дародавке“, како је као захвални син назвао своју мајку.

Други извор његовог унутрашњег духовног образовања и побожности било је, од 14. године до краја земног живота, редовно читање, подвижничко доживљавање и молитвено промишљање Јеванђеља Христа Богочовека. Јеванђељем је називао цео Нови Завет, а понекад и цело Свето Писмо. Он је од детета до осамдесетпетогодишњака био истински и прави, целостни и непатворени боголики и христочежњиви човек, и зато човек вере и љубави Божје у Христу Исусу Господу своме и нашем. Његово тумачење Јеванђеља и уопште Светог Писма било је пре свега сопственим животом и богоугодним подвизима, врлинама и усменом и писменом проповеђу Христа.

Трећи извор надахнућа за хришћански, подвижнички и богоугодни живот Аве Јустина била су Житија и Дела Светих Отаца Цркве о чему сведоче сва његова написана, објављена и необјављена дела. Говорио је и писао „ Православље није није библиотека, која се може студирати, него живот, који се мора живети. Православље је на првом месту – Житије, и то –Свето Житије, а на другом месту – наука, и то животна, опитна, благодатна наука, у којој нема ничег схоластички -  мртвог и протестански – рационалистичког. Православље има своју методику и своју педагогику, то су - Житија Светих. Житија садрже у себи оно што Православље чини православним. Житија Светих стварају убеђење да је лични православни подвиг и опит и искуство – једини начин да човек постане православан, да позна Православље и да проповеда Православље.“ У овим речима Аве Јустина има много аутобиографског сведочења.

После четири разреда основне школе, завршене 1905. године са одличним успехом, пошао је у деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду, од 1905. до 1914. године. Одлазак у богословију је био како  по вољи родитеља тако и по његовој вољи. На пријемном испиту и даље кроз своје школовање је био одличан. Живот у Богословији је био интернатски, братски и задружни, саборни, скоро као породични и манастирски. Најзначајнији професор и васпитач, за младог Благоја, је био Николај Велимировић, тада јероманах и доктор философије и теологије.

Чим је завршио Богословију, почео је Први светски рат, и Благоје је узет у Српску војску, у чету младих болничара, вршњака славних српских 1300 каплара, и са Српском војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније до Скадра, крајем 1915. године. Не могући раније, због родитеља, да оствари своју жељу и намеру да се замонаши, двадесетогодишњи Благоје, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, прима монашки постриг у Православној цркви у Скадру н аСВ. Василија Великог, на Нову 1916. годину, и узима монашко име Светог Јустина Мученика и Филозофа. Избор овог христоносног двоименог Светитеља био је израз његове младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа.

Са групом млађих  даровитијих богослова Српске Цркве упућен је од Митрополита Димитрија, Српског краља и Владе са Крфа 1916.године на богословске студије у Петроград, одакле убрзо, због приближавања бољшевичке револуције, прелази у Оксфорд (од 1916. до 1919. Године), да би се по завршетку рата и студија у Енглеској, вратио у Србију и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Из Богословије је отишао у на Атински универзитет и тамо је успешно довршио Православну Теологију и докторирао из православног светоотачког богословља.

У Русији, Енглеској и Грчкој млади и даровити Јустин добро је упознао ранију и савремену западну и источну философску и богословску мисао,  мада  му је главни учитељ био Апостол Павле, Свети Оци Истока и Достојевски.

Добро је савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки,  латински,  руски, новогрчки, енглески, немачки и француски.

Своју српску правословну љубав према браћи Русима и Грцима пројављивао је безрезервно до краја живота. Руски духовници су му били исповедници , са руским избеглицама дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева.

Свој став према европској мисли и цивилизацији изнео је у својој студији о Достојевском (Религија и философија Ф. М. Достојевског), коју је поднео на Оксфордски универзитет као докторску тезу. Како није хтео да мења свој критички став о Европи и Западном Хришћанствуврати се у Србију без докторске титуле. Докторирао је у Атини 1926.године, са новом дисертацијом из патристике (О Светом макарију Египатском). Јустинова критика западног хуманизма није потицала из предубеђења, незнања, ксенофобије него из пророчког, јеремијењвског, павловског, достојевсковског, светитељског животног и благодатног антроплошког искуства: да за сложено биће какво је човек и род људски једини излаз из трагичног битијног и егзистенцијалног безизлаза јесте: не човек, нити хуманизам, него – Богочовек, једини Спаситељ света и човека Исус Христос, Син Божији и Син Човечји, Једини Човекољубац и Спаситељ. „ Ми смо за Богочовека зато што смо за човека,“ говорио је он и сведочио кроз цео свој живот и рад. То му је била и остала главна животна и мисаона тема, златна нит његовог бића и битовања, стожер око кога је саденута сва његова животна философија и теологија, свака његова мисао, усмена и писана реч.

Отац Јустин је више од једне деценије био професор и васпитач читавог низа генерација у Карловачкој, Призренској и Битољској богословији.У сећањима својих ученика важи за високообразованог предавача, озбиљног богослова, строгог и правичног васпитача, искусног духовника и надахнутог беседника.

Од Српске Цркве 1930.-1931.године, заједно са Митрополитом Јосифом (Цвијовићем) послат је у Чехословачку, где је у Прикарпатским крајевима целу годину дана радио мисионарски на организовању црквеног парохијског и монашког живота међу православним Словацима и Карпаторусима, који су се тих година враћали у Православље из раније им наметнуте уније.

По повратку са мисионарског рада, вратио се у Битољску богословију, где је током 1932. до 1935. године написао и објавио два тома своје чувене Догматике ( Православна философија Истине) , која му је донела избор на катедру Догматике Богословског факултета Универзитета у Београду. Трећи, најобимнији, завршни том Догматике објавио је тек 1978.године. Догаматика Оца Јустина сматра се до данас најбољом у Православљу. 

Био је по природи философ и богослов, љубитељ мудрости и богопознања, у оном најпотпунијем и најдубљем значењу тих речи: мученик и подвижник бића, мисли и живота људског – умом, срцем и вољом.

Иако је био биран за Епископа ( за Епархију Српске Цркве у Закарпатју у Чехословачкој) 1931. године, из скромности се није прихватио Епископског чина. 

Као човек и духовник , увек је био отворен, пун љубави за свако људско биће, за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте.

Пред сам Други светски рат имао је виђење Распетог Христа ( о чему је остао његов лични запис), ваљда зато што је живо и са болом осећао трагедију нашег народа која се приближавала и ускоро га и задесила – горка немачка окупација и стаховити геноцид извршен над православним Србима. Ратно време окупације провео је по манастирима и делом у Београду помажући десеткованој Српској Цркви и распетом народу. Учествовао је у састављању Меморандума Српске Цркве о страдању Српског народа у НДХ Хрватској. Како Универзитет за време немачке окупације није радио , него су се од 1942.године само обављали испити, то је професорска комисија Богословског факултета била изабрала за професора Оца Јустина да обавља испите, али су немачке власти дуго одбијале да му то одобре, јер је и пре и у току рата критиковао Западну нехришћанску и нечовечну цивилизацију отуђену од Христа. Чувена су његова предавања у Београду, на Коларцу, током 1944.године о Светосављу, држана српској школској омладини и студентима.

Током рата и немачке окупације Отац Јустин је делио судбину свога страдалног српског народа и Цркве. Живео је углавном по сиромашним манастирима Србије, и том добу успева да преводи патристичке и хагиографске текстове и да пише своја егзегетска тумачења на јеванђеља и Посланице, што је после рата проширивао.

По доласку комунистичке власти у Београд, 1945.године, прогнан је са Београдског универзитета (заједно са још 200 српских професора). Ухапшен је 1946. године у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом др Василијем (Костићем). Из затвора су спашени доласком из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића) који се враћао из робовања у немачком логору Дахау, где је био оболео , па се по ослобођењу неко време лечио у Карловим Варима у Чешкој. Одмах по повратку Патријарх Гаврило је од комуниста тражио ослобађање Јустина и Василија. Што се убрзо и догодило. 

Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских , верских и грађанских права Отац Јустин је живео практично у заточењу у малом женском манастиру Светих Арханђела, званом Ћелије, код Ваљева, све до краја свог земног живота, 25. марта/ 7. априла 1979. године. Ни ту није остављен на миру од комунистичких власти, често је позиван на саслушања у Озну и Удбу у Ваљево, нарочито како су се појавиле у иностранству његове теолошко- философске књиге Светосавље као философија живота и Философске урвине.Више пута се дешавало да су ћелијске сестре монахиње, видећи да се Отац Јустин не враћа са саслушања, одлазиле у већим групама , на челу са игуманијом Саром и монахињама Јустином и Гликеријом, и стајале сатима ћутећи у реду пред Удбом у Ваљеву , што је власти принуђивало да Јустина ипак пусте. У време неких важнијих црквених догађаја у Београду, забрањиван му је излазак из манастира Ћелије на два-три месеца, што је практично значило његов кућни притвор.

Као Исповедник Православља и по произвољењу Мученик Христов, све те прогоне подносио је хришћански и монашки, што никако не значи да је само ћутао, него је светоотачки сведочио свагда и пред свима Истину Христову и слободни и честити светосавски карактерт српски, особито у својим беседама, народу у манастиру Ћелијама и по црквама ваљевског краја, посебно Лелићу, родном селу Светог Николаја Охридског и Жичког ког ај есматрао и поштовао као Светитеља Божјег.

Поред свих комунистичких забрана и прогона, њему су долазили многи људи из земље и иностранства, да га виде и чују, да га питају за духовни савет или да га замоле за његове богоугодне молитве.У манастиру Ћелије овај апостолски Слуга Божји свакодневно је служио Службу Божију, постио потпуно сваког петка током године и Чисте и Страсне седмице Великог Поста, а узимао је на себе и друге постове, мимо прописана Црквом четири поста. По вековном црквеном манастирском Уставу држао је св адневна и ноћна богослужења и свакодневно неуморно служио Божанску Литургију. На сваком богослужењу молио се са обилним и топлим сузама.

Ава Јустин се у ово ћелијско време свога монашког и свештено-богословског живота и рада, од 1948. до 1979. године већ био прочуо као дубоко подвижнички и благодатно искусни духовник.Такође, одлазио је у друге Епархије, манастире и парохије, у Жичку и Бањалучку Епархију, на Косово и Метохију, посебно у манастир Девич, где је његово присуство било право оснажење и надахнуће.

У манастиру Ћелије продубио је свој монашко – богословски подвиг живљења и стварања из области библијске егзегезе, патристике, литургичког и догматског богословља. У себи је сјединио целовитост светоотачког подвига живота и мисли, молитве и литургисања, пастирствовања и богословствовања, те је зато, по својим духовним и богословским дометима, још за живота једнодушно сматран новим Оцем Православне Цркве Христове.

У ћелијском периоду његовог земног живота, овај Божији Угодник, удостојен је био , благодаћу Христовом, нетварне Божије благодати и небеских посета и јављања. Тако му се у сну јави Свети Јован Златоуст, који му је у том виђењу, читао молитве из свог „Требника“ како је записао сам Отац Јустин на страницама свог Молитвеника. Тада је написао Молитву Св. Јовану Златоусту, потом Молитву Св. Арханђелу Михаилу, Заштитнику манастира Ћелија, и Молитву Св. Великомученику Краљу Стефану Дечанском, када је превео његов Акатист.

Волео је Св. Саву и Св. Владику Николаја, њима се много молио и посветио им је већи број својих беседа и текстова., али изнад свега је волео Господа Христа, Спаситеља и Богочовека, тако да је цело његово биће, срце, душа, ум, сва дела у животу  и све речи у писаним делима – били надахнути Христом и остали посвећени Христу Богочовеку.

Починуо је у миру Господа свога Христа Богочовека лицем на празник Благовести, у својој 85. Години живота, 25. марта / 7.априла 1979. године, на исти дан када је вољом Божијом рођен и дошао на овај свет, омеђивши тако Благовешћењем свој земаљски и започевши вечни живот у Царству Небеском. Задњих дана видљиво се усрдно молио Св. Јовану Богослову да га „облаговести“ , што се показало да значи: да му подари да живи до скорог празника Благовести, што се и догодило, молитва му је услишена. Сви његови последњи савети и упутсва сводили су се на кратку реч: СВЕ ЗА ХРИСТА; А ХРИСТА НИ ЗА ШТА!

Испраћен је свенародно од неколико Епископа, на челу са надлежним Епископом Шабачковаљевским г. Јованом, мноштва свештенства и народа и од већег броја: Грка, Руса, Француза и других, нарочито од Светогорских монаха који су га још за живота сматрали Светитељем.         

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке.

Оставио је много писаних дела, целокупан опус Оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављених око 30 на српском језику, 4 на грчком, 10 на руском,  7 на француском и по 2 на енглеском, румунском и италијанском језику. Број његових чланака, беседа, краћих текстова, писама, преношених и прештампаваних одломака тешко је избројати. Бројни теолошки радови Аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије. Посебно треба истаћи зборник чланака Човек и Богочовек, наслов који је карактеристичан за све његово богословље, у тој двојединој теми БОГОЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија.

Увек је говорио и сведочио :

Ми смо за Богочовека, зато што смо за човека.... Без Богочовека Христа нема ни човека, већ само неки подчовек, човечуљак, трагично биће без смисла и вечног садржаја. А са Христом Богочовеком, човек је бог по благодати, богочовек по благодати...

Ви сте овде: Home Ава Јустин