среда, 24 октобар 2012 01:19

Сећање на Аву

СВЕДОК

Петнаестак година после смрти Аве Јустина Поповића ево описујем своја сећања на њега и његове последње дане. Не само зато што су ми она остала жива због неограниченог поверења и пријатељства овог светог човека којима ме је почаствовао, него и због изузетне привилегије која ми је дата да будем и лекар и сведок живота и смрти овог нашег верског и националног великана.

ПРВО ВИЂЕЊЕ

Његову изузетну фигуру познавао сам још као гимназиста. Поред Владике Николаја то је била висока црквена личност коју сам без резерве ценио и са чијим ставовима бих се увек могао сложити. Кад сам први пут прочитао неке његове текстове и чуо проповеди, закључио сам у себи: ево правог духовника, ево човека који говори праву ствар: православну истину о Господу Исусу Христу и који одише правом љубављу према Њему. Његове речи као да су излазиле и из мога срца. Тај ми је ближи од свих осталих, помислих.

ПОЈАВА

У то време, негде око 1941. године, ја сам живео у Београду недалеко од куће у којој је и он становао, као професор Богословског факултета, код свога присног пријатеља и земљака, професора богословије, Велимира Хаџи-Арсића. Виђао сам га самог или у друштву са својим пријатељем „Вељом”, како брзим корацима промиче улицом: племенитог и умног лика, црне косе и браде, у грчкој мантији широких рукава. Управо сам тада читао његову књигу Достојевски о Европи и словенству и дивио се јасним и песничким визијама и Достојевскога о православљу и Јустина о Достојевском. Били су то тешки дани немачке окупације, а ова књига враћала ми је порушене наде. Виђао сам га на литургији и у Руској цркви на Ташмајдану, као митрофора, а касније у обавезној скуфији са крстићем, у којој је и сахрањен. Много је волео, кажу, Светог Серафима Саровског, а и својом појавом подсећао је некако на њега. Још више када бих га видео у цркви, с леђа, како на молитви ставља на себе широки знак крста уз дубоки поклон,  на руски начин. Био је тада чудна синтеза мира и динамике.

”ТРОЈЕРУЧИЦА”

Ратни вихор, моје личне тешкоће, касније стална презаузетост једног студента медицине који у исти мах и учи и  ради пуно радно време на Неурохируршкој клиници и сваки трећи дан дежура, развејао нас је некако све и покидао и оно мало веза и са блиским пријатељима, па дуго времена нисам виђао ни Оца Јустина. Пратио сам само са интересовањем где је доспевао, ако се то могло. Већ сам био хирургспецијалиста у Железничкој болници у Београду, и већ је било познато да слободно лечим свештенике и монахе, кад ми изненада дође кући мати Гликерија, игуманија Ћелијска, са молбом да видим Аву. Нешто је слаб, вели. Донесе ми од њега поруку и икону Богородице Тројеручице, коју је он осветио. Био сам ганут. Било је то негде 1968. године.

ПРВО ЛИЧНО ПОЗНАНСТВО

Договорили смо се да ја дођем што пре будем могао, и за дан-два после свога посла у болници, кренем аутобусом за Ваљево, па по први пут у манастир Ћелије. Већ се смркавало. Кренем пешке, лошим путем, кроз ваљевско предграђе где су живели Цигани, па кроз шуму. Журио сам као на кросу да стигнем бар у пристојно време, а треба прећи неких шест километара, а не видиш ни путоказа. Кад изиђох на врх пута, видим светла: то ће бити манастир. Кад се попех мало горе, а оно сељачке куће и ни живе душе напољу. Вратим се натраг, па путем даље. Наиђем на двојицу сељака. Где су Ћелије? - „Вратите се, благо нама, натраг, па низа страну. Овамо је Лелић’ Те ја натраг, и чујем из дубодолине звоно и приметим трачак светлости. Сад бар знам правац. Па низбрдо ужасно рђавим путем по помрчини, ноге да поломиш. Стигнем пред капију, а у манастирској огради нигде никога. Куцнем на врата од главног конака. Отварају ми изненађене калуђерице, јер нисам најавио долазак, а мати Гликерија вели: „Како сте прошли да вас не примете наши пси, могли су вас растргнути?!” - Сви су љубазни и захвални. Нађем Оца Јустина у његовом кабинету и обрадујем му се. Он сад већ сед, блед, слаб. Није ни чудо, он је строги испосник.

НЕОБИЧАН ПАЦИЈЕНТ

Дошао је код мене у болницу. Ја га провлачим као свештеника Благоја (крштено име) Поповића, бојећи се да мени или њему ко шта не намести. Рентгенолог који га је прегледао пита ме после: „Ко је онај свештеник, необичан је, изгледа као прави светац?!” Тек сам му тада објаснио с ким је имао посла. Код Аве је нађена пернициозна анемија са свега 1,000.000 еритроцита у крвној слици. Трансфузија крви и витамин В12, који је и касније редовно примао, брзо су га подигли. Ава је био рационалан и врло дисциплинован пацијент, а лечење је било заиста потпуно успешно.

ПРИЈАТЕЉ

Године су пролазиле. Ава је био крепак и активан. Ја сам редовно контролисао његово здравствено стање и без моје сагласности ништа од лекова не би узимао. Често смо ја и моја супруга Олга одлазили у манастир Ћелије. Он нас је очински примао. Његове свакодневне литургије у старој манастирској цркви биле су посебан духовни доживљај. А какав је тек проповедник био!... Био је то празник за ум и срце, обогаћење и морално охрабрење. Није жалио времена да разговара са мном. Његова омиљена тема у то време била је: Богочовек и обожење човека, а интересовало га је само оно што је имало непосредне или посредне везе са вером. Он је био једини човек коме сам се могао поверити без икакве резерве, јер сам осећао да ћу увек бити правилно схваћен. Већ је био загазио у девету деценију живота кад се пео на брдо изнад манастира које су они називали „Тавор” да би ми показивао лепоту Божје природе у томе крају, или кад је са мном пешачио за Лелић да удовољи мојој жељи да видим Николајево родно место и задужбину. Некад је имао изванредну кондицију, па је, кажу, могао без великог замарања да пропешачи од Ћелија до манастира Раче, преко свих оних брда и долина. Причао ми је како су га прогонили као дивљу звер по нашим забаченим манастирима, излазили на њега са одредом војске и држали га у хапсу. Он је остајао доследан, а остао је и при својој тези да свештеник не треба да се бави дневном политиком. Довољно он има посла да се бави само јеванђељем, а политика има другачији морал. Ја сам тај став одушевљено подржавао. Никад нећу заборавити и строгост са којом је реаговао на негативне друштвене појаве када би се сав зајапурио у лицу. Али ћу се увек сећати оне његове благости душе и срца са којом нас је испраћао и махао нам, док смо завојитим путем узбрдо колима одлазили кући. Кад сам се и сам једно време био поболео, он је био међу првима и најдражи који ме је посетио допутовавши са понудама чак из Ћелија.

МЕЂУ СВОЈИМА

Ја и Олга били смо дочекивани у Ћелијама као неки спљашњи чланови њихове свете обитељи, а Ава нас је са толико пажње дочекивао, да ме је чак и савест пекла да ли му не одузимам сувише од тога, за све нас драгоценог, његовог времена. Посвећујући ми своје књиге, он би знао и да напише: „Свом бесмртном брату и вечном сабрату...”, што је заиста дивно изражено осећање, но он се тако постављао према сваком човечјем бићу. А без овог „вечног сабрата” мој живот с ове стране гроба био би кудикамо сиромашнији за један небески садржај.

БОЖЈИ ПОСЛЕНИК

Све до последњих својих дана Ава је био активан, имао свој план и програм рада и распоред часова, које су сви строго поштовали. Његов систематичан свакодневни рад није га, међутим, спречавао да свакога стрпљиво и благонаклоно прими, ко год је тражио од њега савета и охрабрења, иако су људи волели да разговарају са њим, макар га и гњавили, макар и немали ништа посебно да га питају. Волели су можда да чују некога ко је у овом времену лажи и заблуда бескомпромисан. Он доиста није волео подлост и дволичење и сваком је благо али неодступно говорио истину. Но, тај проповедник хришћанске љубави и праштања онима који се кају, био је гоњен и проглашаван првим народним непријатељем, о чему је и сам са иронијом говорио.

НОВЕ КЊИГЕ

Једном се жалио: - Ето, од мојих двадесетак томова књига ништа ми не дозвољавају да се штампа. А кад је ипак решио да се покуша, неколицина нас заједно са њим сматрали смо да ће бити право чудо ако му ипак дозволе штампање. Ангажовали су се пријатељи, и први том Житија светих био је одштампан. Колика је то била радост у манастиру када је, негде маја 1972. године, Пера Врањкић прву књигу донео. Сви су изишли да је дочекају и у литији је унели у цркву да се одслужи кратко благодарење Богу. Као да је отпочела нова ера. Лед је био пробијен и онда су излазили томови и томови. Он ми је са радошћу сваки са посветом поклањао.

ПЕСМА У ПРОЗИ

Говорећи о здрављу и животу у старости рекао је: ..Шта би ми такав живот вредео, ако не бих могао да радим и служим Богу?!” Кад је већ почео да се замара и кад су се сви бојали да он ради и служи и тражили од мене да му то као лекар саветујем, ја сам био на његовој страни: - Нека ради и служи колико може! И доиста, богослужења су му уливала нове снаге. А он је говирио: - Само да ми Бог да још толико снаге да завршим трећу књигу Догматике, па онда могу мирно да умрем. И завршио је и ту трећу књигу и она је штампана. Док сам је код њега читао у „шифовима”, питао ме је за мој утисак. Ја сам био одушевљен: „Ово је песма у прози”, рекао сам. Али у шетњи једанпут, разговарајући о том завршеном послу и о томе шта је за духовну храну нашем народу сада најпотребније, ја сам навијао да је то тумачење Новог Завета. Рекао сам му у шали, знајући да му намећем нови посао, али и са нежношћу према тој честитој старини:

... Е, Аво, не можете Ви сада лежати на ловорикама, треба ићи даље!” А он је то узимао озбиљно. Ускоро су излазиле нове књиге и сјајна књига Тумачење Јеванђеља по Матеју. А ја опет немилосрдан:  „Кад бисте дали и тумачење Јеванђеља по Јовану!” Радио је вредно и даље. Прерађивао је и допуњавао своја скрипта. И кад је дефинитивно пао у постељу, сазнавши са жаљењем да неће већ сутрадан моћи да ради, рекао је: „Завршио сам 7. главу”. Ава тада заиста више није имао времена.

НАЈВЕЋИ ЖИВИ ТЕОЛОГ

Ава је био консеквентан православни теолог и духовник. Тиме ја објашњавам његове духовне везе са православним Грцима и оним непоклеклим Русима. У време мога познанства са њим био је проглашен за највећег живог православног теолога. Нисам приметио никакве сујете код њега због тога, али чини ми се да га је то испуњавало још већом сигурношћу у својим бескомпромисним ставовима. Мене је то радовало, али ту његову „квалификацију” нисам се усуђивао ни да поменем пред њим да не бих повредио његову скромност. Али имајући ту визију о њему, једно поподне док се он одмарао, ја сам отишао да прошетам по шумарцима у ближој околини манастира, уживајући у видицима и неунакаженој природи. Написао сам успут песму Светионик, па кад ме је поподне питао шта сам радио, ја му рекох и замолих за дозволу да прочитам ту песмицу. Тај Светионик се односио на њега. Ево те песме:

Шта се оно блиста од ваљевског краја
под знамењем крста, ко на бурном мору
грешне светске вреве
- светионик раја;
где под горску страну
сред природе чедне за
небеску храну манастир
Ћелије сакупи обитeљ
- као пчеле вредне?

То пред Ликом Христа,
духован до сржи,
Отац Јустин смерно,
док анђели поју,
упаљену држи
воштаницу своју.

Негодовати, видећи да сам то из искрених осећања написао, било би увредљиво за мене, што он није желео, а прихватити је, због осећања скромности, није могао. Слушао је, и ко зна шта је дотле мислио, јер чињенице у песмици одговарају стварности, погледао ме и рекао само: „Хм!” Иначе он је умео свакога са пажњом да саслуша и за свакога је имао одговор.

Код њих сам у Ћелијама упознао и његову посебну радост. То су били његови ученици, његова духовна деца, које је он веома ценио и о којима је са поносом размишљао и говорио. Они су њему долазили као код правог духовног оца и напајали се његовом теологијом. То су били, тада јеромонаси: Атанасије, Амфилохије, Артемије, Иринеј, доцније, после његове смрти, сви епископи. Посебну благонаклоност код њега уживали су Грци: млади прота о. Никола Јоанидис, докторант код нас, са госпођом Софијом, одличним студентом теологије, као и доктор медицине Стаматис Склирис, сјајан иконограф, са супругом Марином, који је потом завршио и теолошки факултет и постао свештеник у Атини. И сви странци, клирици, који су увиђали значај и истину православља долазили су код њега као код патрона.

Био је врло чврст у заступању тезе да је црквени раскол у Америци погубан за српско православље, тако да ми се на моменте чинило да има слабост према „другој страни”, а он је можда само био изнад овог нашег Истока и Запада.

БОГОСЛУЖЕЊЕ НА СРПСКОМ

Уочи Васкрса 1978. године умро је мој отац. Сахрана је била врло свечана: преко тридесет свештеника, владика и Патријарх Герман. О. Јустин је дошао са калуђерицама и још у капели пре свих одржао кратак помен, па су онда отишли у цркву на опело. Тамо није чинодејствовао, али је тамо стајао наспрам Патријарха. Нисам био у стању тада да мислим: да ли је то било можда њихово последње виђење. Некако у то време, прослављајући 125-годишњицу оснивања Првог београдског певачког друштва, као његов председник, био сам замислио да се то обележи литургијом на српском језику коју је пристао да компонује један наш познати музичар и црквени човек. Он ми је то обећао под условм да за то издејствујем благослов Патријарха Германа који је то требало да одобри. А о. Јустин, који је био рани преводилац св. литургије на српски, био је предводник богослужења на српском језику. А калуђерице око њега многе те српске текстове успешно су стављале у постојеће црквене мелодије. Одем код Патријарха, који је према мени био вазда благонаклон, и знајући да он даје подстрека свакој корисној акцији у Цркви, изложим му овај план и предложим да овај композитор оде са мном у манастир Ћелије код о. Јустина, да види како је тамо мелодика на српски текст у смислу побожности успешно решена. Патријарх је предлог спремно одобрио и дао, како рече, „благослов са обе руке”. У Ћелијама су се Ава и калуђерице приликом наше посете спремно одазвали.

ПОЧЕТАК КРАЈА

Крајем 1978. године Авино срце је почело да малаксава, почео је да се одвија онај сваком лекару познати злослутни процес када се једна слабост надовезује на другу и прети неминовним смртоносним заплетом. Осећао сам то и чинило ми се да се у мени руши читав један свет, и то онај за који сам био најдубље везан. Чекајући тако те зиме у Ваљеву аутобус на путу за Ћелије, са тугом сам испевао песму Слутња, и ево тих стихова:

Куд журите тако ушћу, речни вали?
Остављате крше
ил’ снежне, ил’ цветне,
без чежње и лако!
Како идеали земни се распрше
с такве журбе сетне!

Хладно старост стеже,
круни живот крти, снага ишчезава.

Тако време лети и све споне реже!
А тренутак смрти већ се приближава:
- живот својој мети!

Лекове смо му давали, Ава је то узимао, али организам је полако отказивао. Он се није паничио, али ми је једном признао: „Не бојим се смрти, него онога што иза тога дође, страшног Христовог суда!” Тешко ми је било гледати како га издају телесне снаге и куда ће све то довести, али дух му је био срчан, он је служио и радио, иако са више напора.

Дирљиво је било гледати како га у манастиру цене и пазе монахиње. Као рођеног оца, рекао бих и више од тога. Јер он је за њих био стожер, пример за углед, духовни отац и покровитељ, основ и ослонац њиховог подвижничког живота, утеха и херој у безбожном окружењу, репутација њиховог манастира. Светитељ. И игуманија и остале о њему никако друкчије нису говориле него: „Наш свети Ава”.

„ДА СЕ ИДЕ ГОРЕ”

Једне ноћи касно позваше ме телефоном из Ћелија: Ави није добро. Без премишљања кренем. Моја кола никако да упале. У муци шта да почнем, решим се да зовнем о. Атанасија и предложим му да, мада је поноћ, замоли о. Николу Јоанидиса да нас он својим колима одвезе. Кад смо дошли доста брзо у манастир Ава је био будан, очигледно на свој начин проживљавајући ове тренутке, без малодушности и жалошћења и кад ме виде рече: „Докторе, дошло време да се иде горе!” Повишени крвни притисак, слабост срчаног мишића и реперкусија на бубреге довели су до нове кризе. Било ми је јасно да сада реституције не може више бити. Он је био спреман да слуша, али кад му на његово питање хоће ли за пар дана моћи да настави са радом на тумачењу Јовановог Јеванђеља, одговорих да ће морати да лежи бар неколико недеља, то га је погодило. Иначе, разговор између нас четворице текао је до пред зору, присан и непосредан као и увек, а разговор са њим је увек пленио док се најзад не сетисмо да болесника треба оставити да се сном окрепи.

О НИКОЛАЈУ

Од тада сам долазио често код њега. С посла одем поподне својим колима код њега, преноћим, па ујутро рано на посао. Једном док је лежао немоћан, нисам смео да га оставим самог, па ни на литургију нисам отишао. Била је годишњица Владике Николаја. Помен и проповед држао је о. Амфилохије. Запитам Аву за сагласност да одем доле само на помен. Он се одмах сложи: „Идите, свакако идите!" Кад сам се вратио интересовао се како је било и морао сам да му препричам проповед о. Амфилохија. Ава је, иначе, Владику Николаја неизмерно ценио, и на поменима које је о годишњици и сам држао, називао га је нашим највећим јерархом после Светога Саве. Био сам сведок тога у Лелићу. Једанпут сам му приликом његове посете у мом стану поклонио своју песму о Николају и скицу његовог лика. После је та песма рецитована у Лелићу, а лик прештампаван.

ПРИМИЧЕ СЕ КРАЈ

Крајем марта 1979. године стање му се све више погоршавало и ја сам осетио претешку одговорност да ову нашу величину сам лечим. Није то било баш погодно време да и друге ангажујем, али сам отишао са електрокардиограмима и другим налазима код три наша веома истакнута кардиолога и сваки се од њих сложио са оним што сам и сам знао: стање је безизлазно.

НА БЛАГОВЕСТИ

У петак уочи Благовести окуписмо се у Ћелијама и ја и Авини ученици. То му је био 85. рођендан. Чујем да је Ава последњих дана дозивао монахе и монахиње, са сваким се опраштао и свакоме говорио по нешто за будућност. Ја томе нисам присуствовао, али све те ствари као да су текле по неком вишем плану. - Једном сам присуствовао молитви за њега коју су над болесником у постељи држали његови ученици и сестринство. Сви смо плакали, а он се у болесничкој постељи понашао као некад у олтару на богослужењу, са мирноћом и вером, крстећи се. - Како стигох уочи овог дана, чујем од сестара да Ави није горе, али да се моли Богородици да умре на Благовести. Пошто сам га прегледао, нисам имао утисак да ће баш сутра умрети. Узбудили су се већ и остали. О. Атанасије довео је из Атине једног одличног нефролога, јер је Ава у Грчкој био јако омиљен. Негде после поноћи, пред зору; зову ме: Ави не ваља! Не примећујем неку већу објективну промену, а о. Атанасије пита: Да ли да га сад одмах причестимо, или после литургије? Имајући у виду Авину молитву да умре на Благовести, одлучих: боље одмах. Он се иначе свакодевно причешћивао. О. Атанасије дође са св. Причешћем. Ава није имао снаге да говори молитву: „Вјерују, Господи...” и замоли о. Атанасија да је он изговара уместо њега. После причешћа нешто се боље осети и ја сам се и даље питао: да ли би могао баш данас умрети? Седео сам цело време поред њега. А кад се заврши литургија у цркви и дође време и ручку, позваше и мене. Сматрајући да могу за толико да га оставим са једном монахињом која га је савесно пазила, одем доле. Ава се сложи и рече ми: - „Хвала Вам, чувару мој!”

САМРТНИ ЧАС

Нисмо ручак ни завршили, јавише нам: дођите, није добро. Отрчимо на спрат. Ави је тешко, али се не жали. Питам да ли га шта боли, очекујући можда симптоме инфаркта, а он рече неодређено: у леђима. Подигнемо га у полуседећи положај да ослушнем плућа:  ништа посебно ново. Хтедосмо да га вратимо, а он се поново придиже, подиже испружене руке у вис и само завика:  ,А-а-а-а-а-!” и испусти душу. Чудан је то узвик био: учинило ми се као да нешто види пред собом, нешто судбоносно, у шта се није могло проникнути. Заиста, ставио нас је пред најдубљу „философску урвину”. О. Атанасије и присутни, видевши га да умире, спремно отпочеше гласне молитве. Сви смо били потресени и овим његовим доживљајем у часу своје смрти и величином и значајем нашег губитка.  То је било на Благовести, у суботу 7. априла 1979. године тачно у 13 и 40 часова, на његов 85. рођендан, на првом спрату конака у Ћелијама, у његовој соби, кад се овај свети старац пресели у вечност.

СА ПРОТОМ

Дали су ми у дужност да ову тужну вест јавим Владици Јовану у Шабац. Био је погођен.  Док су о. Атанасије, о. Амфилохије и остали опремали мртваца у његовој соби, ја сам седео у његовом радном кабинету испред ове собе заједно са протом Савом Банковићем, жалећи губитак. Овај непоколебљиви борац и дугогодишњи заточеник по затворима, био му је веома привржен и све ово и сам дубоко проживљавао.

ПОКОЈНИК

Када најзад покојника спремише и метнуше у сандук, ставивши му пану преко његове скуфије у којој је био толико познат, изнесоше ковчег доле у цркву Св. арх. Михаила, оставивши га отвореног, уз мноштво свећа, и отпочеше молитве и читања која су трајала три дана и ноћи, све до сахране 10. 4. 1979. г. Лице Авино било је спокојно и мирно, али душе више није било у њему, остала је празнина.

УЗДАРЈЕ

Не могох да поднесем овај губитак и ову празнину, као да се цео манастир испразнио од нечег, и измучен узбуђењима и безуспешним напором, кренух убрзо кући.  Ја, који сам толико смрти видео, овакву још не видех. Ову веру до краја, ово достојанствено умирање као кад служи у олтару, ову мирноћу праведника, памтићу као некакав последњи велики дар драгог ми Аве, дар који човека убеђује и чува, вредан да се никад не заборави.

БЕЗ АВЕ И СА ЊИМ

За нас који преостасмо губитак ове личности био је заиста огроман. У његовом присуству ми смо знали: кад говори - да говори православну истину, кад осећа - да осећа еванђелском љубављу, кад ради - да ради пун хришћанске наде и убеђења, па смо се уз њега осећали безбедни и охрабрени као уз анђела Божјег.  За собом је оставио читаву ризницу духовног богатства којом ће се Срби вековима поносити. Јер, где у Српству наћи свеобухватнијих речи о Богочовеку него што смо их слушали из његових уста или читали са његовог пера, где дубљих рефлексија о човековој тајни од његових „Философских урвина”, где догматике целим духовним бићем изгаране као што је његова, где јаснијег визионарства од његове студије о Достојевском, где исцрпнијих и лепших хагиографија од његових 12 великих томова Житија светих, где драматичнијих порука о Христу од његових беседа и посланица, где оштријег мача против демонизма од његове беспоштедне истинољубивости, где смисленије доживљене молитве од његових богослужења на разумљивом савременом српском језику, која је он песнички на српски преводио, где убедљивијег примера за углед од његовог смерног аскетизма?

САХРАНА

Кад сам после пар дана дошао на сахрану, лице Авино било је неизмењено у ковчегу. Свеће и молитве нису се гасиле. Стигли су епископи, свештенство, монаси и монахиње и богомољни људи са свих страна, посебно са уважавањем Грци. Ава је сахрањен поред цркве са десне стране у гроб, који ће намерно и по његовој жељи остати једноставан и, сем каменог крста, без другог споменика. То је заиста светао гроб, а споменик је сам подигао, „трајнији од туча” - своје књиге и обожавање Богочовека Христа.

СВЕТИТЕЉ

Кад су ме после неколико година у једном одабраном друштву у Атини питали шта ја мислим ко би од новијих Срба заслужио да буде проглашен за светитеља, рекао сам: можда Отац Јустин Поповић. Није требало да објашњавам, и саговорник је тако мислио.  А данас „Оца Јустина Ћелијског” наши већ сматрају светитељем, помињу га на литургији као светитеља, уз „Николаја Српског”, и у дан помена освећују му жито уз тропаре као о великом Христочежњивом Богоугоднику и проповеднику оваплоћеног Логоса, Богочовека Исуса Христа.

Петнаест година после његовог упокојења, опет на Преображење, додао сам оној својој песми Светионик и следеће стихове:

И кад му истекне рок земаљског века,
глас ће да се чује:
- И сада се чека да, указујући на Богочовека,
он у ове тмине, сред бола и кушњи,
помогне с висина да и нама сине
онај ..присносушни Свјет Божијег Сина.”

У СПОМЕН ОЦА ЈУСТИНА (14. IV 1979)

Обожен од Вишњег, осмислен у Христу,
Истином задојен с првом капи млека,
Зрачио је светлост анђеоски чисту
Мишљу непресушан као вечна река.

Душа му је била у Господу славље,
Велико звоно мука и весеља,
Молитва доброте - свето Православље,
А кроз вене су му текла Јеванђеља.

Шеснаесте, код Скадра обуко је ризу,
Кад је народ цео имо смртну рану
И од тад, кроз магле и авети дима,
С болом пригушеним поред срца близу,
Носио је своју Србију на длану -
Желећи мир сваком и опроштај свима.

П. Г.

Ви сте овде: Home Ава Јустин Сећање на Аву